Dolazi klinac kući i žali se tati: • Tata, tata, danas mi je jedan dečko rekao da sam peder! • I jesi li ga udario sine?! • Nisam tata, znaš kako je sladak! Moje prvo saznanje da postoji grupa ljudi koje preferiraju svoj pol više od suprotnog je stiglo negde tokom 6-7 razreda osnovne, kad su polako počelo da nam bujica pubertetskih hormona udara u glavu, i kad su nam par drugara koji su igrali u podmladku FK “Radnički” pričali o nekom čika Begi, koji ima je davao klupske šortseve i majice, i voleo da ih posmatra dok se presvlače, a bogami i da pipne. Tada je među nama nastala interna pošalica da ako nekog želiš da zezneš ostaviš ga nasamo sa čika Begom u svlačionici. Da li je to bilo stvarno ili su malo pridodali i nakitili moji drugari, tek ta priča je pokolebala neke da uopšte probaju treninge fudbala sa takvim ekonomom u blizini. Bolje predstavu o homoseksulanim ljudima sam stekao tokom i malo nakon srednje škole i o njima nije bilo puno reči među mojom generacijom, jednostavno, nisu nam bili interesantni. Doduše, pamtim svoje veliko razočarenje kad sam saznao da su tako muževni likovi poput Roka Hadsona i Erola Flina, i takav roker ko Fredi Merkjuri više voleli svoj pol nego li suprotni koji je ginuo za njima. Drugarice pak, su delile svoje razočarenje kako to da Džordž Majkl i Riki Martin spadaju u gore pomenute. Prvo i ujedno najbizarnije saznanje o njima je nastalo nakon završetka srednje škole, kada sam nekim poslom išao za Beograd. Kada god idem za Beograd, imam neke rituale, pa čak i u vezi fiziološkim potrebama. Iste sam obično završavao u restoranu “Kasina” na Terazijama, gde lepo i neometano završim ono što se mora, operem ruke, umijem se, platim Baba-seri i osvežen krenem dalje. Međutim, tog vrelog junskog dana, kao direktna posledica popijene prilične količine sokova i vode tokom puta, moja obično izdržljiva bešika je bila na ivici pucanja i skontam da mi je Kasina predaleko sve i da kratim preko Zelenog Venca, i da to moram obaviti na autobuskoj stanici. Javnih se wc-a užasavam, najviše zbog smrada i nečistoće, pa i kad idem u neki obično se trudim da fiziologiju završim u kabini. Pođem ka prvoj kabini, zauzeta, druga isto tako, treća i sve ostale listom zauzete. Gde ću, kud ću nego u pisoar. Koliko sam izvadio vršnjaka da obavi posao, toliko se pored mene stvorio neki lik koji je flagrantno pokazivao meni svoje spolovilo u plahovitom stanju, i istim vežbao “Desanku Šakić”, dok je posmatrao moje sa zanimanjem. Ne mogu da opišem koliko sam bio šokiran, zbunjen, čak i postiđen – toliko da sam zaboravio da imam i pesnice za dotičnog, ali iste nisam koristio- na žalost ili na sreću, nikad neću sasvim biti siguran u vezi toga. Kad sam brže bolje pobegao napolje, tek tad me sustigao bes i revolt, i prizori da nije on bio jedini koji je to radio sa drugima. Kasnije sam to pričao drugu koji je već bio student u BG, koji je umirao od smeha na moju priču, i koji me je, nakon što se pribrao od cerekanja, prosvetlio da je javna tajna da je wc na autobuskoj stanici njihovo omiljeno stecište, gde se ugovaraju sastanci, vrši oglašavanje na zidovima, izložba i ponuda “alata i repromaterijala”, i da je glavni razlog to nijedna kabina nije bila slobodna, jeste to što su kabine koristili kao mesto bližeg upoznavanja i omiljenih im aktivnosti… Od tada je prošlo puno leta. Uprkos lošem iskustvu od ranije, nisam homofob, i ne obraćam na njih previše pažnje. Ipak, pre neku godinu, zakačivši se od dosade na chat Krstarice tokom perioda velike usamljenosti tokom boravka u stranoj zemlji, klikne na mene neki lik i počne polako da mi se diskretno nabacuje kroz priču. Ja ga odmah priupitah da nije slučajno gej, na šta on potvrdno odgovori. Nije mi to smetalo, ali nisam odoleo da ga priupitam kako to da od toliko lepih ženskih pozadina, on baš voli dlakave muške. A on će: “Pa nije svaka muška guza dlakava-uostalom i ako jeste, to se depilira”. Tu se svako moje strpljenje sa njim završilo. Da se razumemo - svestan sam ja da je pederastija bila prisutna milenijumima ranije, stara Grčka i Rim su bili možda najbolji istorijski primeri istopolne ljubavi. U novije doba se kao nezvanične oaze homo ljubavi pominju izvesne države bliskog i srednjeg istoka Azije-ne računam tu svekoliku slobodu dobrog dela EU zemalja i Amerike. Svestan sam i da će postojati i vekovima nakon nas. Ni na kraj pameti mi nije da pokušavam da menjam pripadnike LBGT populacije, njihova razmišljanja, navike, niti odobravam nasilje nad njima, jer u društvu koje pledira da je demokratsko, treba poštovati tuđe pravo da se bude drugačiji. Nemam ni sumnje da postoji iskrena i topla ljubav u homoseksualnim vezama, a ne samo proste želje. Dokle god me ne ubeđuju kako je ok da se venčavaju i imaju usvojenu decu, i dokle god svoje aktivnosti kao i mi hetero ljudi čine u privatnosti, nemam apsolutno ništa protiv njih. Opšti je trend popularisanja, prave promocije homoseksualne ljubavi, i došlo je vreme da gotovo da nema (uglavnom) Holivudskog filma u kojem nema bar jednog gej para u njemu, to jest, da umre majka režiseru ili scenaristi koji ne ubaci neku homo ljubav u svoj film. Bilo je i zaista zapaženih filmova na tu temu, nekih i koji su dobili puno nagrada i nominacija: Oskar, Zlatni Globus, Bafta-treba li napominjati da su to sve Američke nagrade, a “Brouback Mountain” Ang Lija i “Milk” Gasa Van Santa su možda najbolje gej priče do sad. Ali, tim delima mogu samo da uputim dužno poštovanje i ništa više od toga. Jer ja sam samo običan čovek, nisu mi ko političaru bitni glasovi gej polulacije pa da se o njima umereno izjašnjavam. Niti se plašim osuda svojoj političkoj nekorektnosti. Meni je normalno da muškarac voli ženu i da žena voli muškarca. Po cenu da me LBGT populacija svrsta u grupu zaostalih Kromanjonaca, svečano objavljujem da volim samo šljivu umesto dve kriške lubenice, meni je to normalno ko što je njima suprotno. Dakle gospodo i gospođe aktivni ili skriveni aktivisti LBGT populacije, vaši ljudski, naučni, sportski ili neki drugi kvaliteti kod mene bar nijednom ne dolaze u pitanje, i ja ću se i dalje diviti delima, uspesima i dostignućima ljudi poput Mikelanđela, Martine Navratilove, Pedra Almodovara, Rajnera Marija Rilkea, Đorđa Armanija, Hans Kristijana Anderesena i mnogih drugih, ali jednostavno nisam deo te priče, osim u delu gde podržavam oštre zakonske mere nad svakim nasiljem nad vašim pripadnicima. Da nije bilo autobuske stanice i gore pomenute situacije u BGD-u, možda bih bio veća podrška, ovako ipak, nadam se da se razumemo. Vaš iskren prijatelj, Toma Strejter
Нема коментара:
Постави коментар