SAMOSVEST ILI NESVEST-PITANJE JE SAD...

  Direktan povod za ovaj tekst je karikatura Marka Somborca u listu “Blic” od pre dve godine. Pogled na nju je u najkraćem oslikao pshiopatologiju prosečnog građanina Srbije, ili bar stepen (ne)samosvesti. Ako je svojevremeno Aleksandar Baljak rekao da je aforizam drbilnig uma na malom prosotoru, onda je Marko Somborac dao životni patos u 3 sličice.

  Sama slika me je podsetila na moju, ne tako davnu, prošlost. Naime, bavio sam se sindikalnim radom. Počelo je sasvim slučajno, time što je moj kolega dao ostavku i mene predložio kao zamenu. Radnici su složili i ja sam ušao u nešto što nisam ni sanjao da će me toliko razočarati. Ono čime sam se bavio u sindikatu nisu bili samo novogodišnji paketići, osmomartovski pokloni i kupovina svačega preko sindikata, naprotiv. U sindikalnom radu sam češće imao prilike da učestvujem u rešavanju, ili bar pokušaju toga, raznoraznih problema iz domena socijale i radnog prava zapošljenih, kako u firmi, tako i na nivou regiona i Republike. Bez prevelikih ambicija sam prošao skoro sve strukture organizovanja sindikata, od radne organizacije do Skupštine Republićkog odbora i čuo i video svašta. Bilo je svačega, i vrlo ozbiljnih stvari i onih koje su skoro bile smešne i neizvodljive, i daleko od toga da je sindkat kao i ja sam uvek uspevao da reši problem raspoloživim sredstvima. E tu dolazimo do ključne reči „sredstva“.

  U sindikalnoj borbi se kao sredstva obično koriste predlozi, dopisi, proglasi, štrakovi upozorenja i generalni štrajkovi kao poslednje rešenje da vas poslodavac ili resorno ministarstvo shvati zaozbiljno. Štrajk, za one koje njihovi sindikalci nisu obavestili, je zakonska forma izražavanja nezadovoljstva radnika i vid borbe za ostvarenje svojih prava, koja se lepo i po zakonu najavi poslodavcu ili ministarstvu, i tokom koje i nakon nje, ne može i ne sme doći do bili kakvih konsekvenci kako po organizatore, tako i po radnike koji učestvuju u njemu. Tokom sindikalnog rada sam i sam ušestvovao u par štrajkova, i istini za volju, kako sindikatu, tako i sebi mogu da prebacim dosta negativnog, ali bih se ovog puta zadržao na radnicima koje smo predstavljali.

  Svedoci smo da u regionu, a i širom Evrope se svako malo organizuju šrajkovi zbog ovog ili onog. I šta obično vidimo na njima – priličan broj radnika koji sa svojim sindikalnim liderima grlato traže ono što misle da im pripada ili da neka Vladina odluka je uskraćivanje njhovih prava. I koliko ih obično ima na ulicama Atine, Pariza, Madrida, Lisabona, Dablina ili drugde već? STOTINE hiljada gnevnih radnika. A kod nas? Tek šačica, evetualno par hiljada. Ne računam one očajničke i često radikalne poteze naših radnika tipa vezivanje lancima za fabričku kapiju, štrajkove glađu, zaustavljanje saobraćaja, pa sve do suludog samoosakaćivanja.

  Kada smo te 2000-te zabacili tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, na ulicama Beograda se procenjuje da je bilo oko 500.000 građana Srbije. Često kada se pominju ti dani kaže se da je jedan od razloga uspeha tih protesta bio oklupljanje kritične mase građana. Krtične mase...

  Elem, nešto slično sam čuo od tada aktulenog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, tokom njegovog prvog mandata. Tačnije, čuo sam od našeg predstavnika koji je sa nekolicinom naših sindikalnih drugara bio u zgradi Vlade na pregovorima. Po njegovim rečima, g.Milosavljević je rekao da će nas ozbiljnijhe shvatiti tek kada na ulicama Beograda bude bilo bar 20.000 radnika, i to u nezvaničnom delu, nakon pregovora. A nas je tog dana ispred zgrade bilo jedva 2000, a verovatnije i manje od toga. Da ne pominjem da je od tih skoro 2000 ljudi Beogranja bilo jedva 10%, a većina nas smo bili mi iz „unutrašnjosti“ kojima nije bio problem da se klackamo autobusima u višesatnoj vožnji. Tog dana, a ni mnogih drugih kasnije, nikad nije bilo kritične mase.

  Kako stvari stoje, sa razjedinjenim sindikatima, i sa trenutnom samosvešću radnika i građanina ove naše lepe i lude zemlje, ne piše nam se veselo. U zemlji u kojoj samo nezapošljenost raste, u kojoj privreda grca, i kojoj je će zbog sveopšteg trenda ekonomske krize pre ili kasnije sigurno doći do momenta kada će se Vlada odvažiti da svoje promašaje i neuspehe, rupe u budžetu poželeti da dopuni štrpkanjem iz džepa radnika i penzionera, ili kojim drugim smanjivanjem prava. Verovatno će ići i na kartu mlakih i nedoslednih sindikalnih aktivnosti. Pitanje se postavlja -  kako ćemo tada reagovati? Hoćemo li tada kao i pre ostaviti to našim sindikalnim tribunima da uz šačicu najvernijih pokušaju da uplaše Vladu da nas umesto 2000 na ulicama ima bar 20.000, ili ćemo hrabro i odlučno stati napred, sa svešću da su radnici i njihova brojnost sinidikat. Da niko od nas nema izgovor šta će mu posle reći šef, direktor, da se niko ne plaši za svoje radno mesto, da nikoga ne sme pokolebati surova logika i zaplašivanje osionih poslodavaca (naročito privatnih) da ako tebi ne odgovara radno mesto, da ima puno drugih koji ga čekaju. Da ga ne zaustavi sumnja „da nema ništa od svega toga“  i užasavajuća misao „ćuti, ima i gore“, da to što smo na pretposlednjem mestu je kaobajagi umirujuće, zaboravljajući da ima i boljeg, ali da se za to moramo ponekad malo aktivnije boriti. Da kada bude to zaista trebalo da na ulicama bude kritične mase.

   Ja sam već neko vreme van sindikalnog rada, nisam više ni član nijednog sindikata. To naravno ne znači da ću se ubuduće držati po strani kada trebalo da se bude aktiviniji u masi. Ovim tekstom ne očekujem da ću promeniti svet i način njegovog funkcionisanja, to ne. Ali ako sam vas bar na tren uspeo da nateram da se zamislite, onda je moja misija bila uspešna.

Srdačno vaš, član kritične mase