Reke i mi

Za one koji to ne znaju, iz hobija se bavim ribolovom. Doduše zadnjih godina slabije, kako to ja umem da kažem, sada sam ribolovac u ostavci. Iako me je žao zbog toga, i dalje sam živo zainteresovan za reke, jezera, pa i mora, ne samo kao ribolovac, vec kao običan covek iz nekih, meni bar, zdravorazumskih razloga.

  Naime, svi smo učili kroz geografiju i istoriju da su ljudi praveći naseobine uvek birali terene pored rečnih tokova, jer je voda uvek bila neophodan resurs za preživljavanje čoveka i životinja, a i biljaka. Ni moj rodni grad nije izuzetak, pa tako mislim da bih teško umeo na prste jedne ruke da nabrojim neki iole veći grad u našoj zemlji a da nije pored neke reke ili rečice, ne znam samo da li bi vi umeli bolje.

  Iako mi je Nišava bila najbliža i najdostupnija, ipak sam svoje ribolovačke doživljaje najčešće imao na Južnoj Moravi, i često na njenoj pritoci, Toponičkoj reci, koja mi je poslužila kao povod za ovu priču, jer nju dobro poznajem, iako bi verovatno uz malo više truda mogao da izaberem bilo koju drugu reku kao primer.

  Toponička reka je najverovatnije dobila svoje ime po selu Gornja Toponica, pored koje protiče, a poznatijem kao selo sa najvećom psihijatrijskom bolnicom na Balkanu, ali to je već za neku drugu priču. Ona izvire u selu Kravlje, poznatijem po svojim blagotvornim toplim sumpornim izvorima, i u narodu znanom kao “Kravljansko topilo”. Odatle teče nekih desetinu kilometara pored sela Miljkovac, Paljina, Berčinac, Gornja Toponica, i Mezgraja od kojeg se nekih kilometar dalje uliva u desnu obalu Južne Morave . Meni je bila poligon za prve ribolovačke korake, i umela je puno da da, jer je bila puna krupnog klena, kapitalnih krkuša, nešto manje karaša, mrene, grgeča, beovice kao i drugih manje značajnih vrsta. Kad Morava nadođe nakon zime u Toponičku reku je umeo da udje i skobalj, šaran, i druga krupnija riba. Sa tatom sam svojevremeno na jednoj tako visokoj vodi čak ulovio krupnog velikog vretenara (riba iz porodice smuđeva), drugi su se hvalili da su na samom ušću Toponičke reke hvatali šarane - eto koliko je izdašna bila Toponička reka.

   Od tih divnih vremena proslo je puno i malo – zavisi kako ko na to gleda, a preciznosti radi, reći ću samo da je u pitanju period kasnih sedamdesetih i osamdesetih, znači nekih skoro 30 godina manje-više. Naravno da ta reka odavno ne liči na onaj divni zeleni potok natkriljen vrbama i topolama, sa ujednačenim tokom prosečne dubine oko metar i nešto, i ponekim virom i preko dva metra. Topola odavno nema, neko mnogo pametan se dosetio da im više ne trebaju, pa su posečene odavno bez da se ijedno novo drvo zasadilo. I vrbe su se proredile, a samo ušće odavno ne liči na ušće zbog izvesnog privatnika koji malo nizvodnije od istog ima separaciju šljunka i peska, pa da bi teška mehanizacija lakše došla do nje, na samo ušće je stavio veliku armiranu betonsku cev i zasuo je šljunkom i tako odsekao ribi prirodan put za migracije. Tokom godina pored nje, gledao sam pojedine seljake kako u reku trpaju sve ono sto im je bilo zgodno, od šasija otpisanog “fiće”, oljuskanog “smederevca”, crknute sitne i krupne stoke, običnog đubreta iz kuće, pa sve do viška raznoraznih poljoprivrednih hemikalija, a o plastičnim kesama i flašama koji umeju da “okite” obale, i krošnje drveća natkriljenog nad nju i da ne govorim. Ne verujem da ni u gradovima nije bilo bolje. Sam sam svojevremeno bio žrtva necijeg đubreta, kada sam gazeći po reci tokom leta u opreznom nadmudrivanju sa krupnim klenom koji mi je uporno izmicao, nagazio na srču koja mi je lepo rasekla taban, toliko lepo da je malo hvalilo da završim na hirurgiji na ušivanju rane. Odtad, naravno da više ne gazim po reci, niti bih to ikom preporučio.

  Toponička sada izgleda žalosno, umorno, istrošeno, kao bolesnik u terminalnoj fazi bolesti. Na stranu što zbog globalnih poremećaja klime nema kiša kao ranije, pa samim tim ni vode koja popunila rečno korito, te ona više mili kroz korito nego li da teče. U njoj ribe ima žalosno malo. Od negdašnjih virova u kojima su živeli nehuvatljivi kelenovi dvokilaši, mora krkuša koje su se mogli videti golim okom i drugih bogatstava (stariji kažu da je nekad bilo i rakova), ušća u koje su radi mresta ulazili šarani i druga riba, sada nije ostalo gotovo ništa. U njoj ako ste baš uporni, možete upecati samo plisku (srodnik beovice), ponekog govedarca, veoma retku krkušu, a klena ispod mere samo ako imate indijanske sposobnosti prikradanja, jer u plitkoj vodi vas vidi još bolje nego li u ondašnjim virovima. Od ušća, ko što pominjah, odavno nema ništa, ni prirodnih migracija, niti sezonskog mresta.

  Istina je da sve ovo pišem kao ogorčeni ribolovac. Istina je i da ovo sve pišem još više kao ogorčeni gradjanin, kao otac, kao prijatelj prirode, kao neko ko želi da bar pokuša da natera ljude da se zapitaju : šta to za ime Boga ostavljamo našoj deci, budućim pokoljenjima?!

  Voda je resurs bitan svima, najviše onima koji nisu ribolovci i koja nas smatraju za čudake, skoro ko pripadnike neke sekte. Ta voda koju uzimamo iz reke, nije svejedno kakvog je kvaliteta. Njive i bašte koje se zalivaju takvom vodom neće dati sasvim prirodnu hranu, zar ne? Ne bi vam sigurno bilo svejedno da seljak od kog kupujete povrće je zalivao baštu iz reke u kojoj je bila crknuta svinja. Niti bi ste voleli da pojedete ribu upecanu iz takve reke. Proizvodnja pijaće vode iz takve i takvih reka je daleko komplikovanija i skuplja, a mi nismo neko bogato društvo.

   Vode nisu oduvek takve bile – mi smo ih načinili takvim. Mi ih možemo i učiniti čistijim. Nije još kasno da se poprave stvari, iako za izvesne osione i svojeglave osobe jeste kasno, i nadam se da su u manjini. Deca ostaju nakon nas i na njima treba raditi, ne samo vaspitanjem, već pokušajima da se u njima probudi iskonska svest da je voda izvor života, da gaje iskrenu ljubav prema njoj, da od njene količine i kvaliteta zavisi svako živo biće u njenoj kako bližoj, tako i daljoj okolini. Medija ima više nego dovoljno, ali se ne koriste dovoljno. Stalne i na državnom nivou planirane promocije, edukacije, dokumentarni filmovi, nastavni programi, ekološki pokreti, oni pravi, a ne u funkciji promocije određenih polotičara ili stranaka, slike i videa jesu očigledna sredstva i treba ih koristiti uporno i sistematski. Da ima puno više ljudi poput Joce Memedovića, našeg proslavljenog odbojkaša Vanje Grbića, i puno onih iskrenih i široj javnosti malo znanih vukova sa reka koji su uporno bore za život i negdašnju lepotu i bogatsvo reka i jezera u našoj blizini, vode bi nam bile čistije.

  A mi sami? Neću vam puniti glavu da ne bacate djubre a pogotovo ne bionerazgradivi otpad u reku, znate to i bez mene. Zamoliću vas samo ovo – napravite porodični izlet sa svojom decom, sa svojim malim rodjacima, komšijama. Što pre, to bolje, dok su još mali, pre no što se “zagade” lagodnostima računara, interneta, pc igricama, simulacijama ovog ili onog, RPG ili FPS pucačinama. Otiđite do nekih reka koje jos nisu izgubile svoj iskonski šarm i bujnost, ima ih još, iako su nekima malo znane. Prošetajte pored njih, neka deca osete miris reke i drveća pored nje, neka vide zelenilo čistih virova, čuju žubor brzaka, pokažite im kolobare koje pravi riba prilikom hranjenja na njenoj površini, neka osete čaroliju prirode i moža se već tu desi ona tako potrebna ljubav, gde kad nekog zavoliš ne želiš više da ga povređuješ svojim delanjem.

  A nakon tog izleta, te šetnje, prošetajte ih pored gradskog dela Nišave, ili, zašto da ne, ili neke poput Toponičke reke, ili pored bilo koje ekološki nepopravljive reke. Mislim da će im biti sve jasno i bez previše roditeljskih objašnjenja…

Srdačno vaš. Dečak iz vode