Pantić je peder....dok se ne dokaže suprotno

Dolazi klinac kući i žali se tati:
• Tata, tata, danas mi je jedan dečko rekao da sam peder!
• I jesi li ga udario sine?!
• Nisam tata, znaš kako je sladak!
  Moje prvo saznanje da postoji grupa ljudi koje preferiraju svoj pol više od suprotnog je stiglo negde tokom 6-7 razreda osnovne, kad su polako počelo da nam bujica pubertetskih hormona udara u glavu, i kad su nam par drugara koji su igrali u podmladku FK “Radnički” pričali o nekom čika Begi, koji ima je davao klupske šortseve i majice, i voleo da ih posmatra dok se presvlače, a bogami i da pipne. Tada je među nama nastala interna pošalica da ako nekog želiš da zezneš ostaviš ga nasamo sa čika Begom u svlačionici. Da li je to bilo stvarno ili su malo pridodali i nakitili moji drugari, tek ta priča je pokolebala neke da uopšte probaju treninge fudbala sa takvim ekonomom u blizini.
  Bolje predstavu o homoseksulanim ljudima sam stekao tokom i malo nakon srednje škole i o njima nije bilo puno reči među mojom generacijom, jednostavno, nisu nam bili interesantni. Doduše, pamtim svoje veliko razočarenje kad sam saznao da su tako muževni likovi poput Roka Hadsona i Erola Flina, i takav roker ko Fredi Merkjuri više voleli svoj pol nego li suprotni koji je ginuo za njima. Drugarice pak, su delile svoje razočarenje kako to da Džordž Majkl i Riki Martin spadaju u gore pomenute.
   Prvo i ujedno najbizarnije saznanje o njima je nastalo nakon završetka srednje škole, kada sam nekim poslom išao za Beograd. Kada god idem za Beograd, imam neke rituale, pa čak i u vezi fiziološkim potrebama. Iste sam obično završavao u restoranu “Kasina” na Terazijama, gde lepo i neometano završim ono što se mora, operem ruke, umijem se, platim Baba-seri i osvežen krenem dalje. Međutim, tog vrelog junskog dana, kao direktna posledica popijene prilične količine sokova i vode tokom puta, moja obično izdržljiva bešika je bila na ivici pucanja i skontam da mi je Kasina predaleko sve i da kratim preko Zelenog Venca, i da to moram obaviti na autobuskoj stanici.
  Javnih se wc-a užasavam, najviše zbog smrada i nečistoće, pa i kad idem u neki obično se trudim da fiziologiju završim u kabini. Pođem ka prvoj kabini, zauzeta, druga isto tako, treća i sve ostale listom zauzete. Gde ću, kud ću nego u pisoar. Koliko sam izvadio vršnjaka da obavi posao, toliko se pored mene stvorio neki lik koji je flagrantno pokazivao meni svoje spolovilo u plahovitom stanju, i istim vežbao “Desanku Šakić”, dok je posmatrao moje sa zanimanjem. Ne mogu da opišem koliko sam bio šokiran, zbunjen, čak i postiđen – toliko da sam zaboravio da imam i pesnice za dotičnog, ali iste nisam koristio- na žalost ili na sreću, nikad neću sasvim biti siguran u vezi toga. Kad sam brže bolje pobegao napolje, tek tad me sustigao bes i revolt, i prizori da nije on bio jedini koji je to radio sa drugima. Kasnije sam to pričao drugu koji je već bio student u BG, koji je umirao od smeha na moju priču, i koji me je, nakon što se pribrao od cerekanja, prosvetlio da je javna tajna da je wc na autobuskoj stanici njihovo omiljeno stecište, gde se ugovaraju sastanci, vrši oglašavanje na zidovima,  izložba i ponuda “alata i repromaterijala”, i da je glavni razlog to nijedna kabina nije bila slobodna, jeste to što su kabine koristili kao mesto bližeg upoznavanja i omiljenih im aktivnosti…
  Od tada je prošlo puno leta. Uprkos lošem iskustvu od ranije, nisam homofob, i ne obraćam na njih previše pažnje. Ipak, pre neku godinu, zakačivši se od dosade na chat Krstarice tokom perioda velike usamljenosti tokom boravka u stranoj zemlji, klikne na mene neki lik i počne polako da mi se diskretno nabacuje kroz priču. Ja ga odmah priupitah da nije slučajno gej, na šta on potvrdno odgovori. Nije mi to smetalo, ali nisam odoleo da ga priupitam kako to da od toliko lepih ženskih pozadina, on baš voli dlakave muške. A on će: “Pa nije svaka muška guza dlakava-uostalom i ako jeste, to se depilira”. Tu se svako moje strpljenje sa njim završilo.
  Da se razumemo -  svestan sam ja da je pederastija bila prisutna milenijumima ranije, stara Grčka i Rim su bili možda najbolji istorijski primeri istopolne ljubavi. U novije doba se kao nezvanične oaze homo ljubavi pominju izvesne države bliskog i srednjeg istoka Azije-ne računam tu svekoliku slobodu dobrog dela EU zemalja i Amerike. Svestan sam i da će postojati i vekovima nakon nas. Ni na kraj pameti mi nije da pokušavam da menjam pripadnike LBGT populacije, njihova razmišljanja, navike, niti odobravam nasilje nad njima, jer u društvu koje pledira da je demokratsko, treba poštovati tuđe pravo da se bude drugačiji. Nemam ni sumnje da postoji iskrena i topla ljubav u homoseksualnim vezama, a ne samo proste želje. Dokle god me ne ubeđuju kako je ok da se venčavaju i imaju usvojenu decu, i dokle god svoje aktivnosti  kao i mi hetero ljudi čine u privatnosti, nemam apsolutno ništa protiv njih.
 Opšti je trend popularisanja, prave promocije homoseksualne ljubavi, i došlo je vreme da gotovo da nema (uglavnom) Holivudskog filma u kojem nema bar jednog gej para u njemu, to jest, da umre majka režiseru ili scenaristi koji ne ubaci neku homo ljubav u svoj film. Bilo je i zaista zapaženih filmova na tu temu, nekih i koji su dobili puno nagrada i nominacija: Oskar, Zlatni Globus, Bafta-treba li napominjati da su to sve Američke nagrade, a “Brouback Mountain” Ang Lija i “Milk” Gasa Van Santa su možda najbolje gej priče do sad. Ali, tim delima mogu samo da uputim dužno poštovanje i ništa više od toga. Jer ja sam samo običan čovek, nisu mi ko političaru bitni glasovi gej polulacije pa da se o njima umereno izjašnjavam. Niti se plašim osuda svojoj političkoj nekorektnosti. Meni je normalno da muškarac voli ženu i da žena voli muškarca.
  Po cenu da me LBGT populacija svrsta u grupu zaostalih Kromanjonaca, svečano objavljujem da volim samo šljivu umesto dve kriške lubenice, meni je to normalno ko što je njima suprotno.
  Dakle gospodo i gospođe aktivni ili skriveni aktivisti LBGT populacije, vaši ljudski, naučni, sportski ili neki drugi kvaliteti kod mene bar nijednom ne dolaze u pitanje, i ja ću se i dalje diviti delima, uspesima i dostignućima ljudi poput Mikelanđela, Martine Navratilove, Pedra Almodovara, Rajnera Marija Rilkea, Đorđa Armanija, Hans Kristijana Anderesena i mnogih drugih, ali jednostavno nisam deo te priče, osim u delu gde podržavam oštre zakonske mere nad svakim nasiljem nad vašim pripadnicima. Da nije bilo autobuske stanice i gore pomenute situacije u BGD-u, možda bih bio veća podrška, ovako ipak, nadam se da se razumemo.
Vaš iskren prijatelj, Toma Strejter

Seks - nekad i sad

  Žena mužu : mogao bi sa sinom malo da popričaš o seksu, vidiš da je već veliki momak . Muž pregrmi stid i kaže sinu : Sine, hteo bih nešto sa tobom da popričam u vezi seksa - može ćale, kaži šta te zanima?

Poredeći svoje i seksualno sazeravanje generacije mog oca i starije siguran sam da je moje puno bilo lakše. Ne samo zbog više mogućnosti saznavanja preko potrebnih informacija o najčešćoj temi među napupelim tinejdžerima, već i zbog stepena seksualnih sloboda uopšte u tom momentu u našem društvu.
  Nemojte slučajno da pomislite da nam je bilo sve lako i na izvol'te - morali smo se truditi stalno. Možda najsmešniji i najtužniji period je bio ranih tinejdž godina, kada su hormoni tek počeli bujati, kada nismo sasvim bili sigurni šta se to sa nama i našim telim dešava. Tek, po našim slabašnim dlačicama na brkovima ili bradi smo postjali svesniji da se bližimo onom što smo misli da čini muškarca - o, kakve zablude! Kod devojčica je to bilo očiglednije po oblinama koje su se niotkuda počele pojavljivati na njihovima kukovima i grudima, te su one ni krive ni dužne, zbog toga bile žrtve svakolikog drpanja istih od svojih vazdan napaljenih vršnjaka.
  Nekako u to vreme smo se većina upoznali sa  prijateljicom gotovo svakog tinejdžera, čuvenom tetka Desankom Šakić. Nemoj da bi neko neobavešten pomislio da je to osoba, to je ono kad odete da se srdačno malo duže rukujete sa vršnjakom u plahovitom stanju- valjda vam je sada jasnije... Elem, prilikom toga smo imali suženi izbor za prateće fantazije - gledanje sekcije sa donjim rubljem iz Quelle kataloga koji je rođak gastos doneo tvojima, za one maštovite - sospstvene filmove o glumicama, pevačicama, curi iz kraja bar 5-6 godina starijom od vas, a neretko su u tim fantazijama bile i neke naše nastavnice koje su nam mamile uzdahe svojom pojavom, a one same verovatno o tome nisu imale pojma. Najjače "očigledno sredstvo" su bili magazini iz Nemačke ili neke od Skandinavskih zemalja gde su brkati, neretko i bucmasti Germani trsili slatke tete, koje nisu bile fotošopovane ko ove danas, a još manje da su imale silikone - čudna šume se podrazumevala dole, ko je tada znao za brazilsku depijaciju? Ko to ima, bio je car! Ne samo da je izazivao zavist kad ih donese u školu i u školskom wc - u nam ga pokazuje a mi balavimo, nego se često koristila nemoguća diplomatija da ga ubediš da ga da i samo "malo pregledaš", pa ćeš da mu vratiš - sa sve taze flekama . To se čuvalo do izlizavanja korica, i najčešće davalo samo dobrim ortacima da ne dođeš u situaciju ko izvesni Siki iz škole kojeg je stari otrsio od batina kad je skontao da me nema literature za osvežavanje dosade bračnog seksa. Siroti Siki je gore prošao od zajebancije drugara nego od par šamara frustriranog mu tate.

  Nije da nije bilo domaće literature na kioscima, 70-tih su bili aktuelni Čik i Adam i Eva, a ranih 80-tih su se kupovali Reporter, Start a kasnije su došli Erotika i Slovenački Vrući Kaj, prva domaća novina koja je eksplicitno pokazala čin seksa na svojim stranicama. Doduše, nama samima nije padalo na pamet da to kupimo sami, em blam, em nam ne bi ginuo preziran pogled brkate prodavačice zanajući gde će ta novina završiti, ili one bešnje koje nas otkače rečima  "beži mali, nije to za tebe"! Sreća pa je uvek neko imao starijeg brata koji ima neki broj u šteku za deljenje sa bubuljičavim drugarima svog mlađeg brata.
  Prve nekakve predstave o kako izgleda nago žensko telo izgleda uživo smo imali zahvaljujući izvesnom Stanku, koji je provalio da na pojedinim prozorima svlačionica male sale Sportskog Centra Čair (Niš) nema svud bele boje, pa to tako lepo pruža pogled na mlade sportistkinje koje se presvlače i tuširaju. Znali smo tačno kad koje sportistkinje imaju trenning i tempirali da budemo u blizini nekih par minuta do kraja treninga, pa čim sa gornje galerije vidimo da se trening završio, svi juriš dole na besplatan peep show. Kad čovek ima izbora onda se obično izbezobrazi, pa smo tako najrađe preferirali odbojkašice, malo manje rukometašice a košarkašice na kraju. Bilo je i čuvara koji znali za nas, pa su nas terali povremeno, a mi ko vrapci se vraćali na mesto  "zločina " čim čuvaru dojadi da nas vija. I sve bi to bilo lepo, da to uskoro nisu provalili neke starije čike koji su često držali ruku u džepu , a te iste čike su provalili i čuvari hale, pa su učestali kontrole oko male sale, neki kažu da su viđali i dežurnog pandura kako se šeta okolo. Tako smo mi lepo prestali da dolazimo, jer je rizik bio prevelik a mogućnost vaspitnih šamara dežurnog čuvara ili policajca veoma velika.

  Osećao sam  da kasnim u odnosu na izvesne drugove koji su su se u svojih 15-16 već hvalili da su kresali, i  kada sam se skoro očajan požalio ocu, tešio me je rečima da oni lažu, na šta sam odgovorio  "pa šta ja da radim? ", na šta mi mi je moj dobri tata rekao, "pa sine, laži i ti". Naravno da nisam lagao o tome, meni je iskrenost već tada bila IN, samo sam se podozrivo smeškao na lovačke priče mojih drugara, "velikih jebača". Sve sumnje su mi se raspršile kada se izvesni Toša hvalio da je kresnuo jednu Snežu iz škole, i na pitanje jednog našeg starijeg drugara Crgija gde se tačno nalazi rupica, on je nejasno pokazao na pubičnu regiju i to spreda, skoro prema pupku. Crgi se grohotom nasmejao, a i mi za njim kad smo shvatili da ništa nije video od ženskog tela, ko ni mi tada, a Crgiju smo verovali jer je već bio provereno aktivan.
   Možda najvećeg krivca za pogrešne predstave o seksu treba tražiti u erotskim filmovima koje smo tad počeli gledati. Zahvaljujući njima smo sebi nabili komplekse da imamo male vršnjake, jer su glavni glumci svoje partnerke tarabili sa bar jedno po metra daljine, a one kao svršavale unutar 2-3 minuta od početka seksa. Zbog onog drugog dela, kasnije su neke od nas cure možda i prezrele, a sumnjam da i danas dan ima likova iz generacije koje svoje supruge ubeđuju da je sve preko 5 minuta višak, pa im posle đavo kriv kad dotične nađu nekog maratonca da zamene Usaina Bolta iz domaće krevetne radinosti. Nešto kasnije je došla prava pornjava, ali nikad nije imala tu draž i čari Silvije Kristel, čuvene Emanuele iz istoimenog serijala, i flimova  "Grčke smokvice ",  "Zašto ne dođeš u moj krevet ",  "Ljubav na vrtešci " i drugih iz tog vremena.
   Sve tinejdž frke, konfuzije, strahovi i anksioznost su polagano nestajali čim smo po prvi put osetili slast pravog seksa, neko pre, neko kasnije, kako je ko imao sreće i okolnosti. Ja sam imao sreću da je to ispalo spontano, iz ljubavi, i iako sam bio malkice razočaran i zbunjen, ne bih sada to iskustvo menjao ni za jednu profesionalku koje su bile poželjne učiteljice tada, a verujem da je zanemarljiv promil muškaraca tog doba zaista imao priliku da počne baš sa njima. I ja, i moji drugari smo sa svakom sledećom curom sticali onu potrebnu dozu samopouzdanja i opuštenosti u vezi intime, i postajali muškarci, ljubavnici, poneko je bio i virtuoz, mada o tome bolje da se pitaju naše bivše ili sadašnje. A ja sam sam shvatio da pravi, dobar seks, dolazi iz glave i srca, da je veličina tih organa presudna a ne onog na koji najčešće pomišljamo, da su intimnost i bliskost ključ obostranog zadovoljstva. I da u seksu nema folova - što ono davno reče jedan moj dobar drug "seks ti je brate, lakmus papir svakog odnosa sa ženom - tu se odmah vidi sve". Iako mu je bilo prilično pojednostavljeno mišljenje, ne sumnjam da nije ni daleko od istine.
   Danas je neko ludo vreme, meni bar tako izgleda iz perspektive koju sam seksualnim sazrevanjem stvorio. Pornjave, besplatne, na svakom koraku. Stalno se piše o seksu, čini mi se više nego ikad. Glavna je tema mnogih medija i običnih ljudi, svako malo se objavi u novinama neki članak o tome, puno toga se preko njega prodaje, ali sam imam utisak da se vrlo malo primenjuje. Reklamiraju se suplementi, afrodizijaci, lubrikanti, igračke i svašta nešto još. Znam da se danas stresno živi i da je kriza i besparica možda najbolje reprezentovana u postelji, pa kad Durex ili neka druga kompanija objavi statistiku o tome kako i koliko često ljudi vode ljubav, sve imam utisak da se vraćam na onu stavku "laži i ti", jer kad se podaci objave ispadosmo Kazanovini postdiplomci a u praksi niko nikoga... sem časnih izuzetaka.
  Moj deda po majci je bio čestiti Srpski seljak, živeo od zemlje, imao 4 razreda osnovne, imao je težak život, i čak da je želeo, teško bi imao kad šta da čita, i da se seksualno obrazuje. Radio na njivi svaki dan, izvodio ovce i svinje na ispašu, podigao kuću, gotovo nigde nije mrdnuo iz sela sem kad je išao na odsluženje vojnog roka u tadašnoj JNA, mlad se oženio, stekao porodicu i 3 deteta. Čuven je bio kao lovac, a ni žene mu nise bile strana meta. Nije imao frustracije, niti unutrašnje borbe, niti išta što bi ga sprečavalo da daje svoj pun potencijal kao muškarac. Po rečima mog rođaka koji je živeo sa njim, kaže da je u mlađim danima zadužio skoro pola ženske čeljadi po selu, nek je i preterao u kićenju dede, pa je mnogo. Kaže da mu je na samrtnom odru se ispovedio gde, kad je i koju overio. Možda deda nije hteo na onaj svet nesipoveđen, a takvu ispovest ne bi seoskom svešteniku mogao reći, zar ne? Ispalo bi da se pred kraj hvali što nije činio za života.

   Sa ove tačke na kojoj sam, daleko sam od seksualne penzije, a dedu da nasledim po čuvenju nema nikakve šanse, a i ne trudim se. Jedino mi ostaje da se zapitam sa razlogom, kome je bilo bolje u svojoj seksualnoj karijeri, meni tj. nama sada ili dedi, ili ne mora baš mom dedi nego tamo nekom reprezentu te generacije - deda je ionako bio ispred svog vremena. Da li da batalimo svoje karijere i dogme i odemo na selo da čuvamo ovce ili da gubimo vreme ovde nadajući se bez većeg truda nekom boljitku na olimpijskom bolju večnih susreta muškarca i žene?

  Ja ću se za sebe već nekako pobrinuti a vama ostavljam da sami za sebe odlučite jeste li ili niste zadovoljni seksom sada, ili vredi li zavideti našim precima.

  Srdačno vaš, Toma Kazanović

SAMOSVEST ILI NESVEST-PITANJE JE SAD...

  Direktan povod za ovaj tekst je karikatura Marka Somborca u listu “Blic” od pre dve godine. Pogled na nju je u najkraćem oslikao pshiopatologiju prosečnog građanina Srbije, ili bar stepen (ne)samosvesti. Ako je svojevremeno Aleksandar Baljak rekao da je aforizam drbilnig uma na malom prosotoru, onda je Marko Somborac dao životni patos u 3 sličice.

  Sama slika me je podsetila na moju, ne tako davnu, prošlost. Naime, bavio sam se sindikalnim radom. Počelo je sasvim slučajno, time što je moj kolega dao ostavku i mene predložio kao zamenu. Radnici su složili i ja sam ušao u nešto što nisam ni sanjao da će me toliko razočarati. Ono čime sam se bavio u sindikatu nisu bili samo novogodišnji paketići, osmomartovski pokloni i kupovina svačega preko sindikata, naprotiv. U sindikalnom radu sam češće imao prilike da učestvujem u rešavanju, ili bar pokušaju toga, raznoraznih problema iz domena socijale i radnog prava zapošljenih, kako u firmi, tako i na nivou regiona i Republike. Bez prevelikih ambicija sam prošao skoro sve strukture organizovanja sindikata, od radne organizacije do Skupštine Republićkog odbora i čuo i video svašta. Bilo je svačega, i vrlo ozbiljnih stvari i onih koje su skoro bile smešne i neizvodljive, i daleko od toga da je sindkat kao i ja sam uvek uspevao da reši problem raspoloživim sredstvima. E tu dolazimo do ključne reči „sredstva“.

  U sindikalnoj borbi se kao sredstva obično koriste predlozi, dopisi, proglasi, štrakovi upozorenja i generalni štrajkovi kao poslednje rešenje da vas poslodavac ili resorno ministarstvo shvati zaozbiljno. Štrajk, za one koje njihovi sindikalci nisu obavestili, je zakonska forma izražavanja nezadovoljstva radnika i vid borbe za ostvarenje svojih prava, koja se lepo i po zakonu najavi poslodavcu ili ministarstvu, i tokom koje i nakon nje, ne može i ne sme doći do bili kakvih konsekvenci kako po organizatore, tako i po radnike koji učestvuju u njemu. Tokom sindikalnog rada sam i sam ušestvovao u par štrajkova, i istini za volju, kako sindikatu, tako i sebi mogu da prebacim dosta negativnog, ali bih se ovog puta zadržao na radnicima koje smo predstavljali.

  Svedoci smo da u regionu, a i širom Evrope se svako malo organizuju šrajkovi zbog ovog ili onog. I šta obično vidimo na njima – priličan broj radnika koji sa svojim sindikalnim liderima grlato traže ono što misle da im pripada ili da neka Vladina odluka je uskraćivanje njhovih prava. I koliko ih obično ima na ulicama Atine, Pariza, Madrida, Lisabona, Dablina ili drugde već? STOTINE hiljada gnevnih radnika. A kod nas? Tek šačica, evetualno par hiljada. Ne računam one očajničke i često radikalne poteze naših radnika tipa vezivanje lancima za fabričku kapiju, štrajkove glađu, zaustavljanje saobraćaja, pa sve do suludog samoosakaćivanja.

  Kada smo te 2000-te zabacili tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, na ulicama Beograda se procenjuje da je bilo oko 500.000 građana Srbije. Često kada se pominju ti dani kaže se da je jedan od razloga uspeha tih protesta bio oklupljanje kritične mase građana. Krtične mase...

  Elem, nešto slično sam čuo od tada aktulenog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, tokom njegovog prvog mandata. Tačnije, čuo sam od našeg predstavnika koji je sa nekolicinom naših sindikalnih drugara bio u zgradi Vlade na pregovorima. Po njegovim rečima, g.Milosavljević je rekao da će nas ozbiljnijhe shvatiti tek kada na ulicama Beograda bude bilo bar 20.000 radnika, i to u nezvaničnom delu, nakon pregovora. A nas je tog dana ispred zgrade bilo jedva 2000, a verovatnije i manje od toga. Da ne pominjem da je od tih skoro 2000 ljudi Beogranja bilo jedva 10%, a većina nas smo bili mi iz „unutrašnjosti“ kojima nije bio problem da se klackamo autobusima u višesatnoj vožnji. Tog dana, a ni mnogih drugih kasnije, nikad nije bilo kritične mase.

  Kako stvari stoje, sa razjedinjenim sindikatima, i sa trenutnom samosvešću radnika i građanina ove naše lepe i lude zemlje, ne piše nam se veselo. U zemlji u kojoj samo nezapošljenost raste, u kojoj privreda grca, i kojoj je će zbog sveopšteg trenda ekonomske krize pre ili kasnije sigurno doći do momenta kada će se Vlada odvažiti da svoje promašaje i neuspehe, rupe u budžetu poželeti da dopuni štrpkanjem iz džepa radnika i penzionera, ili kojim drugim smanjivanjem prava. Verovatno će ići i na kartu mlakih i nedoslednih sindikalnih aktivnosti. Pitanje se postavlja -  kako ćemo tada reagovati? Hoćemo li tada kao i pre ostaviti to našim sindikalnim tribunima da uz šačicu najvernijih pokušaju da uplaše Vladu da nas umesto 2000 na ulicama ima bar 20.000, ili ćemo hrabro i odlučno stati napred, sa svešću da su radnici i njihova brojnost sinidikat. Da niko od nas nema izgovor šta će mu posle reći šef, direktor, da se niko ne plaši za svoje radno mesto, da nikoga ne sme pokolebati surova logika i zaplašivanje osionih poslodavaca (naročito privatnih) da ako tebi ne odgovara radno mesto, da ima puno drugih koji ga čekaju. Da ga ne zaustavi sumnja „da nema ništa od svega toga“  i užasavajuća misao „ćuti, ima i gore“, da to što smo na pretposlednjem mestu je kaobajagi umirujuće, zaboravljajući da ima i boljeg, ali da se za to moramo ponekad malo aktivnije boriti. Da kada bude to zaista trebalo da na ulicama bude kritične mase.

   Ja sam već neko vreme van sindikalnog rada, nisam više ni član nijednog sindikata. To naravno ne znači da ću se ubuduće držati po strani kada trebalo da se bude aktiviniji u masi. Ovim tekstom ne očekujem da ću promeniti svet i način njegovog funkcionisanja, to ne. Ali ako sam vas bar na tren uspeo da nateram da se zamislite, onda je moja misija bila uspešna.

Srdačno vaš, član kritične mase

Reke i mi

Za one koji to ne znaju, iz hobija se bavim ribolovom. Doduše zadnjih godina slabije, kako to ja umem da kažem, sada sam ribolovac u ostavci. Iako me je žao zbog toga, i dalje sam živo zainteresovan za reke, jezera, pa i mora, ne samo kao ribolovac, vec kao običan covek iz nekih, meni bar, zdravorazumskih razloga.

  Naime, svi smo učili kroz geografiju i istoriju da su ljudi praveći naseobine uvek birali terene pored rečnih tokova, jer je voda uvek bila neophodan resurs za preživljavanje čoveka i životinja, a i biljaka. Ni moj rodni grad nije izuzetak, pa tako mislim da bih teško umeo na prste jedne ruke da nabrojim neki iole veći grad u našoj zemlji a da nije pored neke reke ili rečice, ne znam samo da li bi vi umeli bolje.

  Iako mi je Nišava bila najbliža i najdostupnija, ipak sam svoje ribolovačke doživljaje najčešće imao na Južnoj Moravi, i često na njenoj pritoci, Toponičkoj reci, koja mi je poslužila kao povod za ovu priču, jer nju dobro poznajem, iako bi verovatno uz malo više truda mogao da izaberem bilo koju drugu reku kao primer.

  Toponička reka je najverovatnije dobila svoje ime po selu Gornja Toponica, pored koje protiče, a poznatijem kao selo sa najvećom psihijatrijskom bolnicom na Balkanu, ali to je već za neku drugu priču. Ona izvire u selu Kravlje, poznatijem po svojim blagotvornim toplim sumpornim izvorima, i u narodu znanom kao “Kravljansko topilo”. Odatle teče nekih desetinu kilometara pored sela Miljkovac, Paljina, Berčinac, Gornja Toponica, i Mezgraja od kojeg se nekih kilometar dalje uliva u desnu obalu Južne Morave . Meni je bila poligon za prve ribolovačke korake, i umela je puno da da, jer je bila puna krupnog klena, kapitalnih krkuša, nešto manje karaša, mrene, grgeča, beovice kao i drugih manje značajnih vrsta. Kad Morava nadođe nakon zime u Toponičku reku je umeo da udje i skobalj, šaran, i druga krupnija riba. Sa tatom sam svojevremeno na jednoj tako visokoj vodi čak ulovio krupnog velikog vretenara (riba iz porodice smuđeva), drugi su se hvalili da su na samom ušću Toponičke reke hvatali šarane - eto koliko je izdašna bila Toponička reka.

   Od tih divnih vremena proslo je puno i malo – zavisi kako ko na to gleda, a preciznosti radi, reći ću samo da je u pitanju period kasnih sedamdesetih i osamdesetih, znači nekih skoro 30 godina manje-više. Naravno da ta reka odavno ne liči na onaj divni zeleni potok natkriljen vrbama i topolama, sa ujednačenim tokom prosečne dubine oko metar i nešto, i ponekim virom i preko dva metra. Topola odavno nema, neko mnogo pametan se dosetio da im više ne trebaju, pa su posečene odavno bez da se ijedno novo drvo zasadilo. I vrbe su se proredile, a samo ušće odavno ne liči na ušće zbog izvesnog privatnika koji malo nizvodnije od istog ima separaciju šljunka i peska, pa da bi teška mehanizacija lakše došla do nje, na samo ušće je stavio veliku armiranu betonsku cev i zasuo je šljunkom i tako odsekao ribi prirodan put za migracije. Tokom godina pored nje, gledao sam pojedine seljake kako u reku trpaju sve ono sto im je bilo zgodno, od šasija otpisanog “fiće”, oljuskanog “smederevca”, crknute sitne i krupne stoke, običnog đubreta iz kuće, pa sve do viška raznoraznih poljoprivrednih hemikalija, a o plastičnim kesama i flašama koji umeju da “okite” obale, i krošnje drveća natkriljenog nad nju i da ne govorim. Ne verujem da ni u gradovima nije bilo bolje. Sam sam svojevremeno bio žrtva necijeg đubreta, kada sam gazeći po reci tokom leta u opreznom nadmudrivanju sa krupnim klenom koji mi je uporno izmicao, nagazio na srču koja mi je lepo rasekla taban, toliko lepo da je malo hvalilo da završim na hirurgiji na ušivanju rane. Odtad, naravno da više ne gazim po reci, niti bih to ikom preporučio.

  Toponička sada izgleda žalosno, umorno, istrošeno, kao bolesnik u terminalnoj fazi bolesti. Na stranu što zbog globalnih poremećaja klime nema kiša kao ranije, pa samim tim ni vode koja popunila rečno korito, te ona više mili kroz korito nego li da teče. U njoj ribe ima žalosno malo. Od negdašnjih virova u kojima su živeli nehuvatljivi kelenovi dvokilaši, mora krkuša koje su se mogli videti golim okom i drugih bogatstava (stariji kažu da je nekad bilo i rakova), ušća u koje su radi mresta ulazili šarani i druga riba, sada nije ostalo gotovo ništa. U njoj ako ste baš uporni, možete upecati samo plisku (srodnik beovice), ponekog govedarca, veoma retku krkušu, a klena ispod mere samo ako imate indijanske sposobnosti prikradanja, jer u plitkoj vodi vas vidi još bolje nego li u ondašnjim virovima. Od ušća, ko što pominjah, odavno nema ništa, ni prirodnih migracija, niti sezonskog mresta.

  Istina je da sve ovo pišem kao ogorčeni ribolovac. Istina je i da ovo sve pišem još više kao ogorčeni gradjanin, kao otac, kao prijatelj prirode, kao neko ko želi da bar pokuša da natera ljude da se zapitaju : šta to za ime Boga ostavljamo našoj deci, budućim pokoljenjima?!

  Voda je resurs bitan svima, najviše onima koji nisu ribolovci i koja nas smatraju za čudake, skoro ko pripadnike neke sekte. Ta voda koju uzimamo iz reke, nije svejedno kakvog je kvaliteta. Njive i bašte koje se zalivaju takvom vodom neće dati sasvim prirodnu hranu, zar ne? Ne bi vam sigurno bilo svejedno da seljak od kog kupujete povrće je zalivao baštu iz reke u kojoj je bila crknuta svinja. Niti bi ste voleli da pojedete ribu upecanu iz takve reke. Proizvodnja pijaće vode iz takve i takvih reka je daleko komplikovanija i skuplja, a mi nismo neko bogato društvo.

   Vode nisu oduvek takve bile – mi smo ih načinili takvim. Mi ih možemo i učiniti čistijim. Nije još kasno da se poprave stvari, iako za izvesne osione i svojeglave osobe jeste kasno, i nadam se da su u manjini. Deca ostaju nakon nas i na njima treba raditi, ne samo vaspitanjem, već pokušajima da se u njima probudi iskonska svest da je voda izvor života, da gaje iskrenu ljubav prema njoj, da od njene količine i kvaliteta zavisi svako živo biće u njenoj kako bližoj, tako i daljoj okolini. Medija ima više nego dovoljno, ali se ne koriste dovoljno. Stalne i na državnom nivou planirane promocije, edukacije, dokumentarni filmovi, nastavni programi, ekološki pokreti, oni pravi, a ne u funkciji promocije određenih polotičara ili stranaka, slike i videa jesu očigledna sredstva i treba ih koristiti uporno i sistematski. Da ima puno više ljudi poput Joce Memedovića, našeg proslavljenog odbojkaša Vanje Grbića, i puno onih iskrenih i široj javnosti malo znanih vukova sa reka koji su uporno bore za život i negdašnju lepotu i bogatsvo reka i jezera u našoj blizini, vode bi nam bile čistije.

  A mi sami? Neću vam puniti glavu da ne bacate djubre a pogotovo ne bionerazgradivi otpad u reku, znate to i bez mene. Zamoliću vas samo ovo – napravite porodični izlet sa svojom decom, sa svojim malim rodjacima, komšijama. Što pre, to bolje, dok su još mali, pre no što se “zagade” lagodnostima računara, interneta, pc igricama, simulacijama ovog ili onog, RPG ili FPS pucačinama. Otiđite do nekih reka koje jos nisu izgubile svoj iskonski šarm i bujnost, ima ih još, iako su nekima malo znane. Prošetajte pored njih, neka deca osete miris reke i drveća pored nje, neka vide zelenilo čistih virova, čuju žubor brzaka, pokažite im kolobare koje pravi riba prilikom hranjenja na njenoj površini, neka osete čaroliju prirode i moža se već tu desi ona tako potrebna ljubav, gde kad nekog zavoliš ne želiš više da ga povređuješ svojim delanjem.

  A nakon tog izleta, te šetnje, prošetajte ih pored gradskog dela Nišave, ili, zašto da ne, ili neke poput Toponičke reke, ili pored bilo koje ekološki nepopravljive reke. Mislim da će im biti sve jasno i bez previše roditeljskih objašnjenja…

Srdačno vaš. Dečak iz vode